Ovo je priča o čoveku obeleženom jednom slikom iz detinjstva.
Prizor nasilja, koji ga je potresao, i čije će značenje shvatiti tek mnogo kasnije, odigrao se na glavnom pristaništu aerodroma Orli, nekoliko godina pre izbijanja Trećeg svetskog rata.
Roditelji su nedeljom vodili decu na Orli, da gledaju poletanje aviona.
Te nedelje, dečak, o kome govori ova priča, zauvek će upamtiti nepomično sunce, prizor na kraju pristaništa i lice jedne žene.
Ništa ne izdvaja uspomene od ostalih događaja: one se prepoznaju tek kasnije, po ožiljcima koje ostavljaju.
Pošto je to lice bilo jedina slika iz vremena mira koja je preživela rat, često se pitao da li ga je zaista video; ili je taj nežni trenutak izmislio da bi tako potisnuo pometnju koja će uslediti, s tom iznenadnom bukom, ženinim gestom, telom koje se tetura, kricima ljudi na pristaništu, prigušenim strahom.
Kasnije je shvatio da je video smrt nekog čoveka.
Nešto posle toga, Pariz je bio uništen.
Mnogi su umrli.
Neki su sebe videli kao pobednike. Drugi su postali zarobljenici.
Preživeli su se povukli u podzemne hodnike Šajoa.
Na površini zemlje, u Parizu, kao i u većem delu sveta, nije se moglo živeti, zbog trovanja radijacijom.
Pobednici su držali stražu nad carstvom pacova.
Zarobljenici su bili podvrgnuti eksperimentima, očigledno veoma važnim za one koji su ih izvodili.
Ishod je za neke bio razočaranje, za neke smrt, a za neke, opet, ludilo.
Jednog dana su među zarobljenicima izabrali novo zamorče. Bio je to čovek o kome govori ova priča.
Bio je uplašen. Čuo je za šefa istraživanja. Očekivao je nekog ludog naučnika, dr Frankenštajna. Ali, sreo je jednu razumnu osobu, koja mu je smireno objasnila kako je čovečanstvo osuđeno na propast, kako je Prostor postao nedostupan i kako jedina šansa za opstanak leži u Vremenu. U otkrivanju neke pukotine u Vremenu, kroz koju bi se onda, možda, moglo doći do hrane, lekova, izvora energije.
To je bila svrha eksperimenata: poslati izaslanike u Vreme, da bi od prošlosti i budućnosti zatražili pomoć za sadašnjost.
Ali, ljudski um se opirao toj ideji.
Probuditi se u nekom drugom vremenu, značilo bi ponovo se roditi, ali kao odrasla osoba. To bi bio prevelik šok.
Pošto su prethodno, u razne zone Vremena, slali beživotna ili neosetljiva tela, naučnici su se sada okrenuli ljudima sa veoma snažnim mentalnim slikama.
Ako bi ovima uspelo da zamisle ili sanjaju neko drugo vreme, možda bi uspeli da u njemu i žive.
Logorska policija je nadzirala čak i snove. Taj čovek je bio izabran među hiljadama drugih zbog svoje opsednutosti jednom slikom iz prošlosti.
U početku ništa, osim ogoljavanja stvarnosti i izmicanja svih njenih oslonaca.
Počinju.
Čovek ne umire, ne ludi.
Pati.
Nastavljaju.
Desetog dana, slike počinju da cure, kao priznanja.
Jutro u vreme mira.
Soba iz vremena mira, prava soba.
Prava deca.
Prave ptice.
Prave mačke.
Pravi grobovi.
Šesnaestog dana je na Pristaništu.
Prazno.
Ponekad uspeva da ponovo pronađe neki srećan dan, ali neki drugi, da ugleda lice sreće, ali neko drugo.
Ruševine.
Devojka koja bi mogla biti ona koju traži.
Prolazi pored nje na pristaništu.
Ona mu se osmehuje iz automobila.
Javljaju se i druge slike i onda spajaju, u tom muzeju, koji je možda samo onaj njegovog sećanja.
Tridesetog dana dolazi do susreta.
Sada je siguran da je prepoznaje.
U stvari, to jedino u šta je siguran, u tom svetu bez datuma, koji ga u prvi mah zapanjuje svojim obiljem.
Svuda oko njega, samo velelepni materijali: staklo, plastika, frotir.
Kada se povrati iz transa, žena nestaje.
Oni koji izvode eksperimente pojačavaju kontrolu i ponovo ga šalju na zadatak.
Vreme se još jednom zakotrljalo i trenutak se vraća.
Ovog puta je pored nje, obraća joj se.
Ona ga pozdravlja, bez iznenađenja.
Nemaju uspomena, nemaju planova. Vreme se bezbolno gradi oko njih, a jedini orijentiri su ukus trenutka koji žive i crteži na zidovima.
Kasnije odlaze u park. Seća se da je nekada bilo parkova.
Ona ga pita za ogrlicu, vojničku ogrlicu, koju je stavio oko vrata na početku rata, koji tek treba da se dogodi.
On izmišlja neko objašnjenje.
Hodaju.
Zastaju kod stabla sekvoje, s godovima obeleženim istorijskim datumima. Ona izgovara neko englesko ime, koje on ne razume.
Kao u snu, pokazuje joj na neku tačku iza drveta i čuje sebe kako joj govori, „Dolazim odande...“
... i pada unazad, iznuren.
Onda ga preplavljuje još jedan talas Vremena. Posledica još jedne injekcije, naravno.
Ona sada spava na suncu.
On pomišlja kako je u svetu iz kojeg se upravo vratio, samo zato da bi ponovo bio s njom, ona mrtva.
Ona se budi. On joj opet priča.
U nečemu suviše fantastičnom da bi u to mogla da poveruje, ona razabire glavno: neku daleku zemlju, veliko rastojanje koje treba preći.
Sluša ga, ne podsmeva mu se.
Da li je to isti dan? On ne zna.
Nastaviće tako, s bezbrojnim šetnjama, u kojima će se među njima razvijati prećutno poverenje, poverenje u najčistijem izdanju.
Bez uspomena, bez planova.
Sve do trenutka kada, negde ispred njih, ne oseti barijeru.
Tako se završio prvi niz eksperimenata.
Usledio je period pokušaja u kojem se viđao s njom u raznim trenucima.
Ponekad je zatiče ispred njihovih crteža na zidu.
Ona ga dočekuje tako prirodno. Zove ga svojim Duhom.
Jednog dana deluje uplašeno. Jednog dana se privija uz njega.
Ne zna da li i se on naginje ka njoj, da li se njime tako upravlja, da li sve samo zamišlja ili sanja.
Negde oko pedesetog dana, sreću se u muzeju s bezvremenim životinjama.
Sada je sve savršeno usklađeno. Kada se prebaci u izabrani trenutak, može da ostane tamo i kreće se bez napora.
I ona deluje ukroćeno. Dočekuje ga kao neku prirodnu pojavu, kao posetioca koji dolazi i odlazi, koji je stvaran, priča, smeje se zajedno s njom, sluša je, i onda ponovo nestaje.
Po povratku u sobu za eksperimente, oseća da se nešto promenilo.
Tu je sada i komandant logora. Iz razgovora koji se vodi oko njega, razaznaje da posle sjajnih rezultata eksperimenata s Prošlošću, sada nameravaju da ga pošalju u Budućnost.
Od uzbuđenja za trenutak zaboravlja da je onaj susret u muzeju bio i poslednji.
Budućnost je bila bolje zaštićena od Prošlosti.
Posle niza pokušaja, ovog puta mnogo napornijih za njega, uspeo je da uhvati odjeke sveta koji će doći.
Prolazio je potpuno preobraženom planetom, ponovo izgrađenim Parizom, s deset hiljada nedokučivih avenija.
Drugi ljudi su ga očekivali.
Bio je to kratak susret.
Ovi su, očigledno, odbacili sve ostatke nekih drugih epoha.
Izrecitovao im je svoju lekciju. Pošto je čovečanstvo preživelo, ono ne može da svojoj prošlosti uskrati sredstva za opstanak.
Taj sofizam je bio prihvaćen kao prerušeni znak sudbine.
Dali su mu energetsku jedinicu dovoljno snažnu da pokrene celu ljudsku industriju i vrata Budućnosti su se ponovo zatvorila.
Malo posle povratka, prebacili su ga u drugi deo logora.
Znao je da ga njegovi tamničari neće poštedeti. Bio je oruđe u njihovim rukama; njegovu sliku iz detinjstva iskoristili su kao mamac, da bi ga uslovili; ispunio je njihova očekivanja, odigrao svoju ulogu.
Sada je samo čekao da, u nekom delu njega, ubiju sećanje na taj dvaput proživljeni delić vremena.
Ali onda je, duboko u tom limbu, primio poruku od ljudi iz budućnosti.
I oni su putovali kroz vreme, samo mnogo lakše.
Sada su bili tu i predložili mu da ga prihvate kao jednog od svojih.
Ali, on je imao drugačiji predlog: umesto u tu pacifikovanu budućnost, hteo je da se vrati u svet svog detinjstva, i toj ženi, koja ga je, možda, i dalje čekala.
Evo ga opet na glavnom pristaništu Orlija, usred tog vrelog nedeljnog popodneva, pre rata, u kojem je sada mogao da ostane.
Zbunjeno je pomislio kako je i dečak, koji je nekada bio, sigurno tu negde i posmatra avione.
Ali, prvo što je potražio, tamo na kraju pristaništa, bilo je lice žene.
Potrčao je ka njoj.
I kada je prepoznao čoveka koji ga je pratio još od podzemnog logora, shvatio je da nema načina da umakne Vremenu i da je taj trenutak koji mu je bilo dato da posmatra kao dečak i koji nikada nije prestao da ga opseda, bio trenutak njegove sopstvene smrti.
